May 9, 2010

Tatakau Shisho: The Book of Bantorra (Toshiya Shinohara, 2010)

"That which goes does not go. That which comes does not come. The moon is the Sun. The birds are the fish. The living are the dead. Steel becomes brittle. Reality becomes a dream. All fantasy becomes reality..."


Ideja tvorca originalnog dela, Ishija Yamagate, o pretvaranju ljudi (odnosno njihovih sećanja i duša) u knjige nakon smrti, najverovatnije počiva na izreci "život piše romane" ili kakvoj japanskoj mudrosti sa sličnim značenjem. Jednostavan, ali jedinstven koncept, temelj je intrigantne fantazije, sa "bibliotekarima" kao protagonistima, čija dužnost je da skladište ove "knjige", predstavljene prozirnim kamenim pločama, u biblioteci Bantorra, istovremeno ih čuvajući od sledbenika Shindeki crkve (The Church of Drowning in God's Grace), koji nastoje da dostignu prosvetljenje udovoljavajući svojim željama i vođeni verovanjem da su čovek i bog jedno.


Višeslojna, kompleksna priča, začeta enigmatičnim početkom, a zaokružena spektakularnim krajem koji daje novi smisao čitavom serijalu, istkana je od prefinjenih niti misterije, a vođena je logikom gorenavedenog "magijskog promišljenja", pri čemu je jedina konstanta iracionalnost. Sastavljanje jedne slagalice obično se završava (ili čak prekida) pojavljivanjem delića neke druge i tako u krug. Nakon prvih nekoliko epizoda, autori uzimaju sebi za slobodu da gledaoca odvedu na neočekivana, skrovita mesta, zbunjujući ga takvom odlukom i istovremeno ga podsećajući na sve ono što su mu prethodno obećali. Ovakvim postupkom rizikuju da publiku podele na dvoje - one koji će ih veličati zbog briljantnog pripovedanja i one koji će ih osuditi zbog nekoherentnosti u izražavanju. Ogromnu ulogu na tom vrtoglavom putešestviju igra preplitanje prošlosti i sadašnjosti, u kome se ogleda maksimalno iskorišćavanje osnovnog koncepta i u kome su sadržani odgovori na izvesna pitanja. I skoro ništa nije onakvo kakvim se na prvi pogled čini, a nepredvidivost je prisutna na svakom koraku.


Radnja se odvija u okruženju koje ima svoju istoriju, religiju, uređeno multikulturno društvo, a osmišljeno je kao alternativna verzija Evrope dvadesetih godina prošlog veka, sa sjajno prikazanim nasleđem u arhitekturi. U odnosu tehnološkog napretka i magije, ovom drugom je data prednost, ali uprkos tome, svet "borbenih bibliotekara" nije lišen ni bolesti ("dragon pneumonia"), niti ratova. Njegovi stanovnici, bilo da poseduju ili ne poseduju spiritističke moći, imaju jednu zajedničku crtu - faličnu ljudskost. Niko nije savršen i niko nije imun na smrt. Kao i u stvarnosti, za mnoge je lako vezati se, ali je teško prihvatiti njihov odlazak. Snažna, talentovana, pametna i naizgled bezosećajna Hamyuts Meseta, naivna i uvek vedra Noloty Malche, svojeglavi idealista Volken Macmani, nesigurna i poslušna Mirepoc Finedel, stroga Ireia Kitty, hedonist Mattalast Balory i mistični Lascall Othello samo su neki od "eksponata" iz raskošne galerije uvek sebi doslednih i neretko ekscentričnih likova. Naravno, nije bilo dovoljno prostora da se svima posveti podjednaka pažnja, ali gotovo da nema onih koji ne ostavljaju nikakav utisak.


Iako je ovo tek treće ostvarenje animatorske kuće David Production (Ristorante Paradiso, DOGS: Stray Dogs Howling in the Dark), vizuelizacija Tatakau Shisho-a ne zaostaje za ostalim savremenim animeima. Odabir boja je odličan, animacija tečna, dizajn likova (Masaki Yamada), od seoske princeze do engleskog džentlmena, solidan i negenerički, dok su pozadine detaljno iscrtane, bilo da je reč o rudarskom gradiću Toattu, utvrđenju Bantorra ili prirodnim predelima. Epski skor Yoshihise Hiranoa (Meine Liebe, Death Note), pretežno izgrađen od melanholičnih klavirskih melodija i kompozicija sa horovima u goth-maniru, toliko je dobro iskomponovan da često dodaje snagu "emocionalnom udaru" i savršeno se uklapa u svaku scenu, pa u poređenju s njim, J-pop pesme iz uvodne i završne špice deluju bledunjavo (što ne znači da su loše).


Obilje vešto implementiranih maštovitih elemenata i podzapleta, kidanje granica između krajnosti kakve su dobro i zlo, kritika religioznog fanatizma, nenametljivo iznošenje stavova o smislu života i mudro izbegavanje motiva "izabranog spasitelja" (između svega ostalog) povezani su neraskidivim sponama, začinjenim česticama ironije. The Book of Bantorra je poput predstave iluzioniste koji u svakom rukavu ima i više kečeva, a pod šeširom bezbroj belih zečeva...

No comments:

Post a Comment