Feb 26, 2010

Püha Tõnu kiusamine (Veiko Õunpuu, 2009)

"Kesk elu vaevarikast rada
end leidsin keset metsa tumenevat,
kus õige tee mul tuli kaotada." 

(Odabir Danteovih stihova, sa početka Pakla, ovde citiran na estonskom, kao u  zaglavlju filma, uopšte nije slučajan.)

Da odmah na početku budem iskren - do sada nisam imao prilike da odgledam nijedno ostvarenje sedme umetnosti, koje dolazi iz već spomenute zemlje (ne računajući koprodukcioni Jadesoturi). I dok mi je, sa jedne strane, drago što sam naleteo baš na Püha Tõnu kiusamine (The Temptation of St. Tony), bojim se da tamo (a i MNOGO šire) još dugo, dugo neće biti ovakvih...


Prve izgovorene reči su: "Why man is?" Ovo dvaput ponovljeno pitanje najavljuje egzistencijalistički  (ili pak nihilistički?) karakter filma, u kome glavni lik, sredovečni upravnik fabrike Tõnu, pokušava da utvrdi da li je zaista dobar kao što drugi misle/tvrde i da li mu (ta prokleta!) dobrota pomaže ili odmaže u opstanku. Po povratku sa očeve sahrane, prekinute bizarnom saobraćajkom (i još bizarnijim zahtevom povređenog vozača), Tõnuu se otvaraju vrata pustog, alternativnog sveta, kojim vlada logika košmara, a ispunjavaju (uglavnom) oronule građevine, blato i ogoljene šume. Krećući se putanjom koju sam sebi nevešto iscrtava, okružen ljudima koji više nisu ljudi (i koji mu docrtavaju stranputice), gubi se između stvarnog i nestvarnog, stalno zaglavljen u nekoj nadrealnoj (ili prividno/magično realnoj) situaciji.


Nedoglednim morem nenametljivih simbola i metafora (kako jasnih, religijskih, tako i onih maglovitih) između ostalih plutaju crni pas, odsečeni udovi, podivljali bogataši, misteriozna Japanka i (ne)izvesni Herr Meister. Ni u jednom trenutku, PTk ne prestaje da iznenađuje, stalno izazivajući gledaoca neprikosnovenom višeznačnošću. Učestale promene u ritmu koje bi se, u rukama slabijih reditelja, sigurno istrgle kontroli, Õunpuuova režija savladava s neverovatnom lakoćom. Treća sreća ili neosporan talenat? Pre će biti da je ovo drugo u pitanju. Veiku polazi za rukom da se poigra dugim kadrovima, poput Tarkovskog, da svakodnevnicu odjednom pretoči u noćnu moru, nalik Lynchu, okuša se u "bergmanovskom" hororu, kao u Vargtimmenu, umetne neprijatne, "kjubrikovske" pauze između replika i zaliči na jednog od očeva filmskog nadrealizma, Luisa Buñuela, i to ne samo jednostavnom aluzijom na njegov dugometražni prvenac (tj. imenom uvrnutog burdelja iz završnice - Das Goldene Zeitalter). A povrh svega toga, prikazuje sebe kao autora koji nije puki plagijator, već učenik čija je pažnja na časovima bila stoprocentna i koji svoje delo prožima čudnim crnim humorom, stvarajući podjednako hladnu i čudnu veselo-depresivnu atmosferu.


Zahvaljujući majstorskoj crno-beloj fotografiji Marta Taniela (stalni saradnik No.1), muzičkom skoru Üloa Krigula (stalni saradnik No.2), koji je neretko, grubo, ali smisleno iščašen u odnosu na sliku, kao i Taaviju Eelmaai (stalni saradnik No.3) u nezaboravnoj ulozi Tõnua, Õunpuuova monotono-monohroma (!) vizija je celovita - ispunjena hipnotišućim kadrovima, prožeta harmonijom tišine i alternativnog zvuka, i odglumljena vrhunski.

No comments:

Post a Comment